Postoje dileri koje pamtite jer su bili brzi i drugi jer su bili spori, ili pričljivi, ili su imali naviku da previše jako bacaju karte po čoji. Norman Osmond Joque se pamti jer ga ne možete objasniti, a posle nekog vremena prestanete i da pokušavate.

On radi u istom krugu poker soba srednje veličine već onoliko koliko redovni igrači procenjuju da je oko trideset godina; ta procena je neprecizna jer niko ne može tačno da utvrdi kada je počeo, samo to da je oduvek bio tamo, i da izgleda potpuno isto kao na najranijim fotografijama koje bilo ko može da pronađe: kasne tridesete, neupadljivo lice, držanje toliko pravilno da se graniči sa arhitektonskim.

Previous Next

Incident u Renfyeld klubu

Najjasnija fiksna tačka u Normanovoj istoriji je takođe i najčudnija. Pre trideset godina, strukturalni kvar srušio je deo Renfyeld kluba, kartaroške sobe srednjeg nivoa koja je tiho radila u gradu od kasnih sedamdesetih. Rušenje se dogodilo u utorak uveče tokom spore cash igre: svi su evakuisani, osoblje, igrači, kuhinjska ekipa, menadžer sale koji će kasnije opisati iskustvo kao "najdužih trideset sekundi mog života".

Sigurnosni snimci, pregledani kasnije, potvrdili su da je Norman bio poslednja osoba viđena unutra pre nego što se deo srušio, a više svedoka je potvrdilo da je bio tačno u sredini toga, ispod velike krovne grede, bez šanse da bezbedno izađe. Spasilački timovi su tri dana radili ručno na lokaciji, jer podzemna situacija nije dozvoljavala korišćenje teške mašinerije. Četvrtog dana su ga pronašli.

Sedeo je za onim što je ostalo od stola četiri, uspravan, ruku položenih u krilo, a njegova uniforma (ista bela košulja i tamni prsluk koji je Renfyeld klub izdavao svim svojim dilerima), bila je bez ijedne mrlje na sebi. Bez prašine, bez pocepanih delova, ništa. Bolničari koji su ga izvukli zabeležili su u svom izveštaju da su njegovi vitalni znaci bili normalni i da je delovao, preciznim kliničkim jezikom dokumenta, "orijentisano i kooperativno". Odbio je bolničko posmatranje i vratio se deljenju sledećeg četvrtka u drugom delu kluba, koji je već bio ponovo otvoren dok su trajali radovi na obnovi srušenog dela.

Niko u Renfyeld klubu ga nije pritiskao pitanjima o tome šta se dogodilo tokom ta tri dana; oni koji su bili tamo kažu da im jednostavno nije palo na pamet da pitaju, što im je gledajući unazad teško da objasne.

Za stolom

Gledajte Normana kako deli i primetićete, u roku od nekoliko ruku, da nešto nije u redu na način koji ne možete odmah da imenujete. Nije u pitanju njegova brzina, koja je značajna ali ne i razmetljiva, niti njegova preciznost, koja je apsolutna. U pitanju je ponavljanje. Svaki pokret je identičan prethodnom: mešanje, sečenje, bacanje svake karte, isti ugao, ista sila, isti luk, ruku za rukom, tokom cele sesije. Dileri razvijaju navike i ritmove, ali takođe razvijaju i varijacije. Norman ne varira.

Ne uspostavlja kontakt očima ni sa kim, ali mu ništa ne promiče. Ispraviće pogrešno čitanje pre nego što igrač završi rečenicu. Nikada, godinama unazad, nije zabeleženo da je pogrešio pri deljenju. Njegovo rukovanje čipovima nije ništa manje od apsolutnog savršenstva.

Ali ono što on radi pored toga, dosledno i bez prividne svesti o tome, jeste da proizvodi ishode koji se nalaze na samoj ivici verovatnoće. Ne varanje, koje zahteva nameru i metodu, već nešto bliže gravitacionom privlačenju ka neverovatnom.

Na primer, igrač koji drži set devetki ulazeći u river, sa dva protivnika još uvek u igri, jednim na gutshot-u, jednim na flush draw-u, gledaće kako board kompletira straight od pet karata koji prolazi čisto kroz ceo sto, pri čemu je devetka koja je bila njegov set sada samo još jedna cigla u zajedničkim merdevinama koje niko ne poseduje ekskluzivno. Pot se deli, i dok su svačije preflop i postflop kalkulacije bile ispravne, svačije kalkulacije su takođe bile nevažne. Matematika je to dozvolila i niko to ne bi predvideo u sto hiljada simulacija.

Pomislili biste da bi uz takav dosledan način deljenja, neki igrači pokušali da to iskoriste uvereni u prkošenje šansama koje pokazuju karte koje deli Norman. Ali stvar je u ovome: oni ne uspevaju, i to ne uspevaju na nepredvidiv način takođe.

Postoji ruka koja kruži među redovnim igračima o tome: igrač sa as-šest u boji je podigao ulog preflopa, dovoljno značajno da njegov opseg nije bio misterija nikome za stolom, i kada je flop došao as-dva-četiri rainbow, imao je top pair i top kicker bez ozbiljnih pretnji na board-u. Drugi igrač, koji je imao par sedmica bez realnog draw-a i sa asom koji je već viđen preko puta, otišao je all-in jer je bio u zaostatku, znao je to, a za stolom Normana Osmonda Joque-a to mu je bio dovoljan razlog da pokuša. Nema šanse da bi As izdržao uz Normanovu "magiju".

Turn je doneo peticu, river trojku. Sedmice su izgubile, ali ne od ruke od koje su gubile, a as koji je dominirao board-om tokom četiri runde završio je kao beskoristan jer je šestica kompletirala straight kojem nije ni pokušavala da se pridruži. Igrač koji je gurnuo all-in nije rekao ništa, dopunio se i čekao sledeću ruku.

Redovni igrači su prestali da prate ove događaje pojedinačno, ima ih previše. Fraza koja se najčešće pojavljuje u razgovorima o Normanu, izgovorena tiho i bez ironije, jeste da njegova deljenja deluju kao da imaju autora, kao da karte ne padaju prosto, već se pažljivo biraju i postavljaju.

Na pauzama

Tokom svojih pauza Norman sedi za ugaonim stolom dalje od glavne sale. Pije crnu kafu, uvek istu malu šolju, i ne gleda u svoj telefon niti razgovara sa drugim osobljem osim ako mu se prvi ne obrate. Oni koji su sedeli blizu njega kažu da on nešto mrmlja, skoro nečujno, u krug. Fraza, rekonstruisana iz više iskaza, glasi: "protiv svih izgleda", ponavljana u jednakim intervalima, kao kalkulacija koja se pokreće i potvrđuje iznova i iznova. Ne deluje uznemireno. Ne deluje ni kao bilo šta posebno.

Van prostorije

Nekoliko redovnih igrača, nezavisno i bez koordinacije svojih priča, pokušalo je da prati Normana posle njegovih smena. Impuls je razumljiv, provedete dovoljno vremena za njegovim stolom i radoznalost prerasta u nešto hitnije.

Niko od njih nije uspeo u tome, i to je deo priče koji obično izaziva najveću nelagodu, jer ne postoji zadovoljavajuće objašnjenje povezano sa tim. Norman ne trči, ne ide neobičnim rutama niti se vraća nazad, niti nestaje u gomili. On jednostavno hoda, i u nekom trenutku osoba iza njega pogleda gore i njega nema, a oni stoje negde gde nisu nameravali da budu, bez jasnog sećanja na poslednjih nekoliko minuta.

Kada mu se priđe direktno, van stola, on je neupadljiv do tačke da se lako zaboravlja. Razgovaraće o vremenu, lokalnim restoranima, nedavnim filmovima. Nikada ne nudi specifične detalje. Nikada ne postavlja pitanja zauzvrat. Razgovori se opisuju kao prijatni ali ne ostavljaju nikakav utisak, što je čudno na svoj način.

Šta kažu redovni igrači

Konzensus, među onima koji su igrali pod Normanom dovoljno dugo da imaju mišljenje, jeste da on nije zlonameran. Šta god da se dešava za njegovim stolom ne deluje osmišljeno da naškodi bilo kome posebno, to jednostavno razmontira izvesnost, ruku po ruku, dok čak i najiskusniji igrači ne počnu da preispituju čitanja kojima bi inače verovali bez razmišljanja.

Nekolicina je potpuno prestala da igra za njegovim stolom. Ne iz straha, pojašnjavaju, već zbog nekog neodređenog osećaja da igra koju on deli nije baš ista igra koju su došli da igraju.

On i dalje radi: isti krug, iste sobe, ista bela košulja bez ijednog nabora. Ako pitate menadžere sale o njemu, reći će vam da je on najbolji diler kojeg su ikada imali, i reći će to tonom koji sugeriše da nisu sasvim sigurni da je to kompliment.

Zove se Norman Osmond Joque, i protiv svih izgleda, on je i dalje tamo.