Urbane legende pokera: Palata Veeska
Samo su ubijali vreme. Marc je vozio, kao i obično, s lakat naslonjen na prozor uprkos oktobarskoj hladnoći, dok je Ryan sedeo napred, živahan kao i uvek, prepričavajući poslednje minute utakmice koju su upravo gledali. Šal mu je još uvek bio prečvrsto stegnut oko vrata, glas dva tona preglasan, sve po starom.
Na zadnjem sedištu, Dani je tonuo u polusan izazvan hranom, s kapuljačom preko glave, dok je Luca dovršavao pomfrit koji je Marc ostavio pre deset minuta. Nisu bili pijani, da se razumemo. Samo siti, pospani i zadovoljni. Sasvim uobičajena noć nakon pobede omiljenog tima.
Marc je skrenuo poznatim prečicom s glavnog puta, ne zato što je to zaista skraćivalo vreme (jedva deset minuta), već zato što je voleo tišinu tamo. Dugi delovi ispucalog asfalta, tek po koje ulične svetiljke na zaboravljenim, zapuštenim raskrsnicama, i zatim ništa osim povremenih polja i klimavih telefonskih stubova. „Veruj mi, deset minuta je brže,“ uvek je govorio, i niko mu nikada nije protivurečio. Atmosfera u kolima bila je opuštena i puna šale.
Drveće se proredilo, a u ravnici na periferiji grada GPS je počeo da treperi, kao i uvek, i neko je dobacio uobičajenu šalu:
„Još uvek ukleto?“
„Ma ne, isterani duhovi prošlog proleća. Bilo na sniženju na Grouponu.“
Smejali su se. Onim glupim, pospanim smehom koji stane na pola daha kad neko kaže:
„Čekaj. Šta je to svetlo?“
Marc je usporio, pa zaustavio auto, i četiri glave su se okrenule u isto vreme: s desne strane puta, preko zarasle šljunkovite površine, stajala je Veeska Palata. Znali su je, svi su znali. Zvanično je vodila kao napuštena nekretnina odavno, s vlasnicima koji su se menjali na svake 1–2 godine, a trenutno je tehnički bila u vlasništvu „jedne holding grupe“ za koju niko nikad nije čuo. Grad je pokušavao da je sruši. Više puta, kroz više decenija. Svaki pokušaj je propao — zbog nestale dokumentacije, odloženih inspekcija, pravnih sporova koje niko više nije ni pamtio. Tako je to bilo godinama: zaboravljena, ali još uvek stoji.
Ali nije ih uznemiravalo ono što je trebalo da bude. Mesto je bilo ljuštura: izgorela, urušena, prozori prazni kao očne duplje. Nije bilo kapije. Nije bilo puzavica. Samo otvoreno. Ono mesto pored kog svaki dan prolaziš, ali ti nikad, nikad ne bi palo na pamet da uđeš — osim ako nisi vandal.
Osim što je večeras bilo svetla. Slabo, zlatno. Možda je treperilo? Nisu mogli da budu sigurni. Prvo su pomislili da je odraz ulične svetiljke, pa onda da su možda skvoteri. A onda možda... nešto drugo.
Zaustavili su auto. Svetlo je dolazilo s prizemlja, tačno tamo gde su nekada bila glavna vrata, sada samo sprženi luk koji vodi u senke, a odmah iza tog luka, jasno vidljiva, bila je soba. I u toj sobi, poker sto, i za tim stolom — elegantan čovek, obučen u crveno odelo.
Bio je sam, sedeo je uspravno, okrenut ka nečemu nevidljivom unutar prostorije. Luster iznad njega, nekako još uvek okačen, lagano se ljuljao, bacajući mutne odsjaje po podu. Leva ruka mu je ritmično tapkala po zelenom filcu stola, dok mu je desna lebdela nekoliko centimetara iznad otvorenih karata.
Sa te udaljenosti, nisu mogli da budu sigurni. Ali te karte... nisu stajale. One su se kretale. Same od sebe.
Niko nije govorio, ali Marc je nekako smogao hrabrosti da otvori vrata i izađe iz kola, napravivši par koraka napred da bolje vidi. On je bio jedini koji je igrao poker: nedeljne kućne partije, taktike, šanse, strategije... bio je pravi zaljubljenik u poker, i nešto u toj sceni ga je vuklo. Nešto u držanju tog čoveka, njegovoj smirenosti, njegovom fokusu. Ali nije to bila radoznalost, prisećao se kasnije — više kao da je... bio privučen. Kasnije bi rekao da je to delovalo kao poziv. Kao da je čovek nekoga čekao.
„Marc. MARC! Hej, što ne bismo... što ne bismo otišli? Mislim, odmah?“ rekao je Ryan, izlazeći iz auta odmah iza njega, glas mu je drhtao od straha.
„Ne gleda nas,“ tiho je odgovorio Marc, skoro za sebe. „Gleda... na stolice?“.
Marc je napravio još dva koraka napred pre nego što su ga ostali stigli. Dani mu je zgrabio zglob, Luca mu je stao na put i on im nije pružao otpor. Samo je stajao tamo, zureći u čoveka ispod ljuljajućeg lustera.
A onda je svetlo nestalo. Bez postepenog gašenja. Bez treperenja. Samo — nestalo. Mrak. Unutrašnjost vile ponovo je progutala sopstvenu senku.
Tada čak ni Marc više nije želeo da ostane ni sekundu duže. Vratili su se u auto i on je pritisnuo gas, gume su zaškripale, stari motor zaurlao i odveo ih daleko od tog mesta. Put je delovao... hladnije, a noć teža. Marc nije progovorio sve dok se nisu vratili u grad. Samo je gledao pravo ispred sebe. Ali Ryan, poslednji koji je skrenuo pogled, bacio je pogled u retrovizor i... video tog čoveka opet. Sada je stajao na pragu, nepomičan, i gledao ih.
Nikada više nisu prošli tim putem.
Nekoliko meseci kasnije, na jednoj žurci, Ryan je skupio hrabrost da još jednom pita Marca o toj noći.
„Da li bi zaista ušao? Mislim, te noći, u Veeska Palatu?“
Marc je slegnuo ramenima. Otpio gutljaj piva. Onda pogledao prijatelja i tiho rekao:
„Nemam pojma. Ne mislim da je čekao mene. Ili nas. Možda je baš zato svetlo i nestalo.“
Želiš da saznaš više o Veeska Palati? Onda obavezno pogledaj neverovatnu
seriju kratkih filmova od ekipe BetKings, The Highest of Stakes
