Sledeća priča je potpuno izmišljena, sastavljena spajanjem različitih mitova, šaputanja i glasina koje godinama kruže poker klubovima, turnirima i mračnim delovima interneta. Namenjena je zabavi — nijedan njen deo ne treba shvatati kao činjenicu. Ali, kao i kod svake dobre legende, jedan njen mali deo će vas možda naterati da se zapitate: šta ako...

Fantom iz Las Vegasa

Postoji priča koju ćete čuti ako dovoljno dugo sedite u zadnjim sobama Vegasa: ne od profesionalaca za televizijskim stolovima, već od dilera, menadžera sale i starih lisaca koji su videli previše da bi se smejali neobjašnjivom.

Zovu ga Fantom.

Niko ne zna tačno kada se prvi put pojavio. Neki kažu da prvi izveštaji datiraju još iz kasnih 70-ih, odmah nakon požara koji je uništio deo starog kazina u centru. Drugi se kunu da je to bilo kasnije, negde sredinom 2000-ih, kada je poker doživeo procvat i amateri su preplavili stolove, opijeni snovima o lakoj zaradi.

Legenda uvek sledi isti obrazac.

Igra u keš formatu je u toku. Diskretna, ne prikazuje se na televiziji. Možda $2/$5, možda veće uloge, ali uvek dovoljno ozbiljna da bude važna. Mesto se oslobađa.
Diler ga najavi jednom.
Zatim drugi put.
Pa i treći put.

I baš kad za stolom krene šapat o zatvaranju mesta, on se pojavljuje.
Ne dolazi — već seda. Kao da je oduvek bio tu. Kao da ste ga, nekako, već videli krajičkom oka.

Niko ne može da se seti kako tačno izgleda. Opis varira: sredovečan čovek u staromodnom trodelnom odelu; mršav momak sa kapuljačom stegnutom do vrha; sedokosi gospodin sa ogledalskim naočarima, čak i u zatvorenom. Nekad kažu da blago miriše na dim cigare. Drugi put, oseća se suv, prašnjav miris, kao stari tepih pod neonskim svetlom.

Ono što se nikad ne menja jeste njegov stil igre.

Uvek kupi čipove za tačno $777.
Ni više, ni manje.
Bez obzira na blindove.
Uvek keš. Istrošene, izbledele novčanice.

Od trenutka kada plati blind, nešto se menja za stolom.
Vazduh postaje teži. Karte su hladnije u ruci. Uobičajena priča, šale, jadikovke o lošim rukama, taj opušteni ritam žive igre... sve to polako nestaje, a da niko ne primeti. I tada on počinje da pobeđuje.

Ne divlje. Ne brutalno.
Već precizno.

On odustaje od ruku koje bi donele male potove, samo da bi uništio one velike. On skriva jake ruke kada bi trebalo da podiže uloge. On munjevito odustaje kad neko napravi potez — kao da već zna ishod. Toliko je vešt da izgleda kao da su za njega karte već bile podeljene, okrenute i pokazane.

Igrači pucaju i tiltaju a da toga nisu ni svesni. Rebuy-i se gomilaju. Razgovor se gubi, ostaje samo zvuk čipova kako klize ka njegovoj gomili.

I kad tačno osvoji $7,777... on odlazi.

Bez pozdrava. Bez zamene čipova. Bez pakovanja čipova.Jednostavno... više nije tu.

Pitajte bilo koga ko tvrdi da ga je video, i reći će vam isto: jednog trenutka, slaže vaše poslednje novčanice sa blagim, znalačkim osmehom.
Sledećeg, stolica je prazna, lagano se njiše unazad, kao da je neko upravo ustao.

Ponekad, kada neko pokuša da unovči čipove, blagajnik zastane, namršti se i pita odakle mu te stare serije novčanica, koje se ne štampaju već četrdeset ili pedeset godina. Taj neko bi pokazao na čoveka za stolom, ali bi menadžer sale samo nehajno rekao da je to mesto — prazno. I jeste. Samo igrači za tim stolom mogu da ga vide.

A ako ta osoba insistira da unovči čipove, nešto će se uvek desiti, što će ga neminovno vratiti za sto. Sve dok stranac ne osvoji 7.777. Tada nestaje.

Samo prazna stolica.
Samo nesrećan sto.

I gomila sećanja koje bi igračima bilo bolje da zaborave.

Zašto ova legenda traje?

Poker se zasniva na kontroli: sposobnosti da pročitaš, predvidiš, ovladaš samom slučajnošću.
Ali legenda o Fantomu podseća igrače na neprijatnu istinu:

Možda ponekad, bez obzira koliko si dobar, sudbina je već podelila karte protiv tebe. A možda, samo možda, nije bilo suđeno da danas pobediš.